Stopiranje kad nacin kretanja

Put za jug

Kroz zivot volim da se krecem.Nekada su mi krila bila savijena,nisam imala slobodu kretanje, dok nisam otkrila moc prsta u vazduhu i carobnih,lepih i zanimljivih prica. I tako sam se oslobodila granica i krenula putevima, stopiranje mi je postao jedini vid putovanja i u njemu sam sigurna da mogu stici u najkracem roku do najudaljenije tacke. I tu je sve pocelo…

Stvar koja mi je uvek vazna u svemu je pozitivnost. Verujem u to da mi sami privlacimo dobre stvari , tako se i postavim kada stanem na put. Prst u vazduhu i misao na umu ko je sledeci,sretni dobitnik mene. I ljudi stanu, povedu me, ispricaju mi deo svojih zivota, oni s kojima umem da pricam istim jezikom, i desavaju mi se lepe stvari. Prica ima svakojakih, i dobrih i manje dobrih, ali kada sam vec jednom usla u prevoz uvek gledam da svaku pricu preokrenem u svoju korist i da ispadne dobra. Pitaju ljudi svasta, dobijas i poklone, hranu, prenociste, i price,price,uvek price…one umeju da zamore, ali odabir je moj, putujem tako da moram da pricam – to mi je u opisu posla

Dobri ljudi, razlicitih strana

Kada jednom udjem u prevoz saputniku oci pogledam, energiju osetim i znam dobro je. Prica krene i cilj mi je blizi nekoliko kilometara. Ulazim kod svakoga, nikada nisam odbila nijednog vozaca,jer imam sigurnost u sebi i znam sve ce da bude dobro,kako god da krene. Postavim se na putu pored velikog ranca, tako znaju da putnica sam, uvezem kosu u maramu i gledam da izgledam sto cupavije, umornije, sa osmehom uvek na licu. Stil je vazan, imati ga i znati kako privlaciti. Ponekad je to slobodno na putu,ko stane –stane,a ponekad pitam ljude koje procenim da vrede, na pumpama. I stizem uvek, svim prevoznim sredstvima. Nekada su to kamioni, nekada putnicki automobili, ponekad jedrilice. I u svemu znam da cu stici do zeljenog mesta na kraju. Verujem da zelja je vazna, pustim dusu ,a telo je stize za koji dan. Spavanje pored puta i umor je normalni deo putovanja. Naporno je, malo sna, puno price, i mnogo opreza. Uvek budno spavam pa i nemam mnogo sna. Spavala sam u kamionima mnogo puta, a i to je kada procenis coveka da srce ima uvek mogu da se ususkam na gornjem krevetu, ali uz budne snove. Spavala sam i u hotelu jednom, posrecilo mi se tamo negde u Sevilji.

Istok Srbije - okolina Rtnja 

I tako se krecem vec cetiri godine, puteve ne biram nego samo krenem i znam cilj koji imam. A put ce da dodje. Nije mi vazno da li je sever ili jug, kada idem prema zapadu, da li cu kroz Italiju ili Nemacku, da li cu preko Svajcarske ili Austrije… znam koji mi je cilj, a put ce mene da pronadje. Uvek zahvalna, Suncu, dugom danu I dobrim ljudima koji mi pomazu.

I tako ukratko je to pocetak price – stoperice. Uskoro krecem dalje, u nove price, puteve,zanimljivosti…I uvek zahvalna, uvek sretna i uvek svoja!!!