TRI DOLINE, VAL THORENS I ŽIVOT NA ALPIMA

Alpi,kao i sve visoke planine su me oduvek privlačile. Ne samo da ih popnem, nego da život svoj namestim,da osetim kako je biti deo njih. Mnoge sam planine u poslednjih nekoliko godina posetila i uvek sam na njima ostajala duže nego po ravnicama,gradovima. Jer ljudi sa planina imaju drugačiju boju duše, neiskvarenu, čistu, obasjanu vrahovima i čistim zrakom.

Ovdašnji ljudi, lokalno stanovništo, je u ne tako dalekoj prošlosti, kada je počela izgradnja skijališta 1961 bilo kivno na dolazak nečega novog. Ljudi sa planina, su živeli u svom ritmu vekovima unazad, radeći od 4 ujutru po poljima, pa stoka, pa pravljenje sireva. Živelo s teškim planinskim životima, i generacije tadašnjih roditelja dece koja su davnih 60tih imali 20tak godina su se jako bunili šta im to nosi budućost. Kupovali su njihovu zemlju. Prva zgrada po Pariskoj arhitekturi je izgrađena 1961 i nije im dobro pala. Nakon toga kreću sa izgradnjom i naselja Val Thorens i Les Menuires. U ovoj dolini se nalazi 3 centra za skijanje. Sve ukupno putem kada se ide 50km. Ljubitelji skijanja naravno  mogu da se provozaju ovom dolinom, snežnim stazama.

Gledajući prošlost, 50tih godina ljudi su se krenuli iseljvati iz ovih kraje, što se kod nas kaže trbuhom za kruhom, ka većim gradovima. Kada su se skijališta izgradila svo lokalno stanovništvo je dobilo posao, ljudi iz gradova su se krenuli vraćati, a kako oni stariji govore ovo je jedino mesto na svetu,skijalište, koje je autohtonom stanovništvu omogućilo zaposlenje i lagodan život na njihovoj teritoriji. Sve predrasude o negativnom uticaju turizma su pale i vodu, i danas su oni zahvalni što je njihova dolina jedno od najcenjenijih skijališta sveta, da nije toga bila bi pustoš, napušteni katuni, i prirodna dominacija nad planinom.

U današnjem dobu, ova mesta predstavljaju meku ljubitelja zimskih aktivnosti. Pored skijanja tu su i druge aktivnosti, ronjenje ispod leda, let od vrha do vrha na žici, stoni tenis, kuglanje i naravno razni spa tretmani itd... Skuplje je nego dole u gradovima u Francuskoj, ali pričajući sa turistima iz Srbije ovde se dolazi za 450e smešstaj, ski pass i prevoz, što je jeftinije od Kopaonika,a o lepotama ne želim ni da govorim.

Savoi, kako se zove ovaj kraj je inače jedan od vodećih krajeva za gurmane. Tartufi su im ovde ,koliko sam ukapirala, lokalni deliktes, pa ih stavljaju u sireve, kozije, ovčije i kravlje, a takođe se mogu kupiti u teglama. Prave odlične čorbe od planinskih gljiva, prepoznala sam vrganje i lisičarke. Imaju razne varijante kobasica, počev od kobasice sa plavim sirom, preko karija i kumina, pa sa borovnicama, orasima, gljivama, sve to kao pojačivac ukusa. Imaju pekmez od runolista, kao i sapune od njega.

Inače , Val Thorens je mesto pod obeležjem UNITED NATIONS, pa je verovatno i zbog toga na ceni.

I tako, mali osvrt na ovaj bogataški kraj Francuske, gde posla ima i dobri i vredni radnici se uvek traže i cene. Leti je ova dolina zelena i puna jezera. Naravno, tada dolaze neki drugi ljubitelji visina, da vide lepote Alpa. To mi je naravno želja.

Ima tu verovatno još toga što bi se reći moglo. Čist vazduh, zdrava hrana, Alpska voda, deo su života kojim trenutno živim. A dok postojim, gledaću da ovo mesto sačuvam u srcu, a gde će me život dalje poslati bumo videli. Svet je predivno mesto za život, a predivnih mesta na planeti ima...ne zna im se broj.

Francuska

Val Thorens 2020

Irrena

Industrijalizacija

Industrijska revolucija je bila i prošla. Posle nje, ostale su prazne fabrike, ghetoi po svetu i masa ljudi bez posla. 

Novi vid industrijalizacije iliti barem jedan od vidova koje sam ja spoznala je industrijalizacija engleskog jezika.  Grana industrije stara 20tak godina, učimo decu engleski, da bi, jednoga dana naša deca mogla zaplovili u obećanu zemlju. I to je tako, svedok sam toj pojavi.

A kako to ustvari izgleda?

Belac si. Znaš se sporazumeti. Evo ti posao. Predaješ deci engleski 50h mesečno, a za to dobiješ 1000$. Vijetnamske učiteljice koje pri tome zarađuju 250 tih istih papirnih novčanica, pripreme čas, daju ti materijal, ti samo treba da se pojaviš i ispravljaš decu u izgovoru. I za to te plaćaju? A ti ustvari ne radiš ništa, osim što jedeš svoju sopstvenu džigericu, zbog nepravde, nerazumevanja...

Učimo. Pet do osam reči dnevno. Jedna pjesmica, tri igre i ti si održala čas. A kad ih priupitaš nešto sa obrnutim redosledom reči, oni ne razumeju, i opet se nerviraš jer ova deca apsolutno ne razmišlja, izgovaraju naučeno, štreberi što se kaže u nas mislećima.

Drugi deo problema je u igrama. Njihova politika je da pobedniku daš neku samolepljivu sličicu. Moja politika je da su svi pobednici koji odgovore tačno. I upravo to se i desilo, pokušala sam da ispratim pravila, dečko se rasplakao, i onda sam raskinula ugovor sa pravilima. Kod mene su svi pobednici.

Deca su po prirodi nestašna. Ima časova gde se po prozorima penju, tu radim sa pojedincima. Ima i časova gde galamu ne možemo smiriti, tu se nadjačavam sa njima, a mali broj je onih koji su ustvari tu da nauče, pubertetlije uglavnom.

I tako, to funkcionira. Da ih menjaš ne možeš, ni odrasli na promjene spremni nisu. Da im zameraš,ne razumeju. Pustiš. Tu si da izigravaš Belog čarobnjaka i pomiri se stim. 

Sprdnja... 

Svet je čudna pojava... 

Vietnam 2017

Irena

La Vendange

Pre 3 godine pronasla sam posao,koji mi odgovara, od cega mogu da opstanem i zivim bilo gde na planeti,slobodna i zadovoljna. Posao koji se desava u prirodi, gde nikada nisi na istom mestu, gde uzivas u Francuskim krajolicima, plantazama grozdja, Suncu, otvorenom nebu, divnim ljudima, pesmi, pricama, snovima, gde si okruzen divnim energijama, osmesima i slatkim bolovima u ledjima,koji su sastavni deo posla,ali sve to prodje,sve te to ojaca,psihicki,fizicki i materijalno...

Mon Ami Phillip

Pocelo je slucajno, bila sam u Grckoj gde mi je jedna divna dusa otkrila tajnu Francuskih vinograda. Dobila sam od  nje direkcije gde i kako to sve ide, spakovala sam ranac i krenula, sa puno vere da cu da se snadjem. Naravno, kako nisam imala dovoljno informacija,samo mesto desavanja i mesec septembar,ja sam stigla 20dana pred pocetak berbe. I tu pocinje sve....Odmah sam se upoznala sa svim pankerima koji su takodje pristigli pre roka i druzenje pocinje. Oni La Vendange vide kao festival na ulicama,pokraj zeljeznicke stanice, uz mnogo prica,osmeha i naravno alkohola. To je okupljanje beraca razlicitih strana, svi putnici, svi drugaciji smesni,zabavni, otvoreni,iskreni. Tu sam stekla mnogo divnih prijatelja sa svih strana sveta. I taj uvod u posao je divno iskustvo, okupljanje, muzika, jedinstvo. Svi smo tu ovih par dana najbolji prijatelji, nas devojke momci cuvaju kao malo vode na dlanu, a moje ime niko ne zna jer su mi dali novo - Janis Joplin. 

Kraj radnog dana 

I taman kada ti se ovi dani pretvore u pakao,jer pristignu i mnogi totalno polupani, negativnom energijom vodjeni, onako sto bi rekli klosari strasni, pocinje rad. Svako odlazi na svoju stranu, u svoju patronu, zagrljaji i rastanci,do sledece godine prijatelju dragi.....

Nova poznanstva krecu. Ekipa od 15-20 mladih i starih krece sa radom. Upoznavanje prvo vece, ali ne dugo, jer ustati treba i krenuti na polja. Ulazimo u kombi, na traktor i kruzenje krece. Prvi minuti su divni,uzivanje. Krave nas gledaju, bele one, i smeju nam se ,jer znaju sta nas ceka. Svi beremo u skladu, slicnog tempa, u parovima,jedan sjedne strane reda,a drugi sa druge. I tako 4 sata prepodne, 4 popodne, svaki dan igra je pocela. Pesmom bolove ubijamo, i glasno svi zajedno pevamo dok radimo - ko vec peva. Neki nam se naravno smejuse,ali svakako je to motivaciona muzika tako da neka ne zamere ( every little cell in my body is happy, every little cell in my body is well. I am so glad every little cell in my body is happy and well) - mada smo svi u strasnim bolovima.

bele krave

 Dani se pretvore u jedno te isto, ides,beres i pocines da sanjas grozdje. Grozdjane nocne more. Negde na polovini krece psihicka kriza,ja ne mogu, sve me boli, tesko je, boli me bol. Ali svakodnevno nakon berbe tu je divna vecera i naravno druzenje i vina,vina puno vina. U Francuskoj vazi ne pisano pravilo " Kada mislis da nema vise, UVEK ima jos" :D I tako se druzimo, zanimljivi ljudi razlicitih strana, razmenjujemo iskustva putovanja i pravimo "planove" kako potrositi zaradjen novac, gde prezimiti - masta moze svasta.

I dodje i kraj svega,kada vec pomislis da kraja nema. Sreca, gadjamo se sa grozdjem i svi su presretni. Gazde naprave zurku, daju nam sampanjac i vina. Pricamo sa njima i oni su nam zahvalni sto smo bili i ove godine i pomogli im da oberemo ono sto su oni cele godine radili. 

negde u vinogradima

Rastanci - vidimo se sledece godine dragi ljudi. Sa osmehom na licu, krecemo dalje, mi najizdrzljiviji na sledecu berbu,pa sledecu,pa sledecu. Oko dva meseca kruzim po vinogradima Francuske i Svicarske. I sve te price koje slusam, nova poznanstva, novi krajevi, novi osmesi cine posao laksim. Jer znamo da sve to prolazi, a ova vrsta posla ojacava telo i duh. Ipak si na vazduhu,pa ti je nekako lakse, jer radis za majku prirodu,ne samo za gazdu. Majka nam je podarila grozdje ja barem tako motivisem sebe,jer ne volim da imam gazdu niti ga time smatram i sa svakim se maksimalno zezam,tim pre sto ih nista ne razumem.

Obrano grozdje spremno za preradu

Dva meseca prodje brzo i sve se zavrsi kada ti ponestane snage. Naredne dve do tri nedelje oporavljas kosti i celo telo i onda sve prodje. Imas jedno divno iskustvo iza sebe, nove prijatelje i price. I zbog svega toga vredi otici u Francusku i biti sa starim i novim drugarima. Mon ami <3

Nongriat -  mesto neogranicene lepote

Kada putujem uvek volim da idem putevima,za koji mali broj ljudi zna, koji su prirodni i nepristupacni. Cherrapunnji je najkisovitije mesto na svetu, a na samo 15km od njega se nalazi lepota, dubina dzungle, prirodnih mostova, bazena u stenama,vodopada i bezbroj leptirova svih mogucih boja i oblika. Kada dostignes takvo nesto, pozelis ostati, pozelis nikada vise biti deo grada, jer lepota je na svakom koraku…A sam prilaz do Nongriata, voznja na krovu autobusa sa pilicima i pesacenje 3-4 sata do sela predstavlja poseban uvod i caroliju posebnosti mesta na koje dolazis...

prirodni bazeni

Od prvog momenta dolaska u srce dzungle osmeh mi je bio na licu. Lepota na svakom koraku, reka koja tece i pravi prirodne bazene, a prirodni mostovi iznad nje – prva i jedina potpuna konekcija coveka i prirode – covek stavi zicu ,a koren fikusa iskreira most. I tako setas bosonog i na svakom koraku ti je samo lepo.

dupli most, mesto pokraj kojeg sam spavala

Drva oko tebe cine prizor nestvarnim. Pogledom ne mozes da vidis dva ista drveta, koracas i listove koje pronalazis su svi drugacijeg oblika. Pronadje se i voce od jack fruita pa do ananasa, i sve ti to dzungla daruje. Oluje predstavljaju nezamenljiva iskustva. Munje udaraju u tlo pored tebe,cujes po prvi put zvukove njihovog elektriciteta, a drva oko tebe se savijaju pod naletom vetra. I slusas zvuke,sedis na terasi kuce u kojoj boravis i posmatras…kisa,grmljavina,oblaci…

Leptiri se pare

Setas se okolo i nailazis na bazene u kojima plivati predstavlja posebnu cast. Boja vode je svakog dana drugacije , kamenje  okolo cini dozivljaj kao da si u nekom dalekom periodu istorije zemlje, ti ,voda i stene koje cine reljef posebnim, stene koje su svedoci nastanka zemlje, koje cuvaju tajne, koje svojom snagom pricaju o nastanku zivota,planete… I onda se krenes penjati po stenama, proucavas njihove sare, fosile, sednes na njih i posmatras prirodu oko tebe... tada se izgubis u mislima i lepoti okoline

momenti posle kise

Ali svaka bajka ima i svoj kraj. Posle 10 dana predivnog iskustva, druzenja, vreme je otici, vreme je za nesto novo. A Nongriat ostavljam u srce kao mesto posebnih ljudi i prirode. A kao i svaka prica i ova ima svoju "tamnu" stranu. Ljudi u ovom selu zive u skladu sa dzunglom, donose na glavama kroz dzunglu potrebne namirnice, a sve veci broj turista pristize,sto nije dobro. Samim tim vlada zeli da izgradi put do srca dzungle, i da time olaksa spust do mostova. Ljudi se bore protiv toga, jer ovakva mesta treba da ostanu prirodna i samo za iskrene ljubitelje pristupacna. A sta ce biti buducnost? Da li ce se dragi moji prijatelji uspeti izboriti sa naletom nametnutog, i da li ce ova lepota ostati takva kakva jeste? Volela bih jednom da se vratim i pronadjem istu sliku, da vidim da su uspeli da pobede puteve i da su ostali netaknuti deo sveta...Ali da li je to uopste moguce?

svedoci nastanka

vece punog Meseca

Stopiranje kad nacin kretanja

Put za jug

Kroz zivot volim da se krecem.Nekada su mi krila bila savijena,nisam imala slobodu kretanje, dok nisam otkrila moc prsta u vazduhu i carobnih,lepih i zanimljivih prica. I tako sam se oslobodila granica i krenula putevima, stopiranje mi je postao jedini vid putovanja i u njemu sam sigurna da mogu stici u najkracem roku do najudaljenije tacke. I tu je sve pocelo…

Stvar koja mi je uvek vazna u svemu je pozitivnost. Verujem u to da mi sami privlacimo dobre stvari , tako se i postavim kada stanem na put. Prst u vazduhu i misao na umu ko je sledeci,sretni dobitnik mene. I ljudi stanu, povedu me, ispricaju mi deo svojih zivota, oni s kojima umem da pricam istim jezikom, i desavaju mi se lepe stvari. Prica ima svakojakih, i dobrih i manje dobrih, ali kada sam vec jednom usla u prevoz uvek gledam da svaku pricu preokrenem u svoju korist i da ispadne dobra. Pitaju ljudi svasta, dobijas i poklone, hranu, prenociste, i price,price,uvek price…one umeju da zamore, ali odabir je moj, putujem tako da moram da pricam – to mi je u opisu posla

Dobri ljudi, razlicitih strana

Kada jednom udjem u prevoz saputniku oci pogledam, energiju osetim i znam dobro je. Prica krene i cilj mi je blizi nekoliko kilometara. Ulazim kod svakoga, nikada nisam odbila nijednog vozaca,jer imam sigurnost u sebi i znam sve ce da bude dobro,kako god da krene. Postavim se na putu pored velikog ranca, tako znaju da putnica sam, uvezem kosu u maramu i gledam da izgledam sto cupavije, umornije, sa osmehom uvek na licu. Stil je vazan, imati ga i znati kako privlaciti. Ponekad je to slobodno na putu,ko stane –stane,a ponekad pitam ljude koje procenim da vrede, na pumpama. I stizem uvek, svim prevoznim sredstvima. Nekada su to kamioni, nekada putnicki automobili, ponekad jedrilice. I u svemu znam da cu stici do zeljenog mesta na kraju. Verujem da zelja je vazna, pustim dusu ,a telo je stize za koji dan. Spavanje pored puta i umor je normalni deo putovanja. Naporno je, malo sna, puno price, i mnogo opreza. Uvek budno spavam pa i nemam mnogo sna. Spavala sam u kamionima mnogo puta, a i to je kada procenis coveka da srce ima uvek mogu da se ususkam na gornjem krevetu, ali uz budne snove. Spavala sam i u hotelu jednom, posrecilo mi se tamo negde u Sevilji.

Istok Srbije - okolina Rtnja 

I tako se krecem vec cetiri godine, puteve ne biram nego samo krenem i znam cilj koji imam. A put ce da dodje. Nije mi vazno da li je sever ili jug, kada idem prema zapadu, da li cu kroz Italiju ili Nemacku, da li cu preko Svajcarske ili Austrije… znam koji mi je cilj, a put ce mene da pronadje. Uvek zahvalna, Suncu, dugom danu I dobrim ljudima koji mi pomazu.

I tako ukratko je to pocetak price – stoperice. Uskoro krecem dalje, u nove price, puteve,zanimljivosti…I uvek zahvalna, uvek sretna i uvek svoja!!!

Razglednice iz Indije

Nesto sto sam oduvek volela da radim je ispunjavanje razglednica. I uvek se radujem dok pisem ljudima i srecna sam sto ce nekome stici nesto iz daleka,napisano sitnim rukopisom iz srca. I kada ti ponestane ideja i adresa pocnes da pises samoj sebi. To su moje misli iz daleke Indije,kroz razglednice.

Iz Chennai-a:

da bi stalo sto vise pisem sitno i crtam da bi svaka prica imala svoje posebno mesto i razglednica dobije drugaciju formu , jer sve je igra

Hey draga moja saputnice. Evo me u Chennai, idem za Kolkatu, pa za Agartalu u najlepsi moguci deo Indije. Toliko mi je drago sto sam se opredelila za ovu opciju, osecam vec lepote sa svih mogucih strana i u  srcu - to je to kad kad priroda zove srce glasno udara. Ovaj Chennai je pretopao za mene, kao i celi jug, odem na planine…

Vreme provedeno sa Jessicom je bilo zaista lepo.Nije da smo proputovale ko zna sta,ali ono sto smo radile zaista ostaje u srcu za ceo zivot. Tacno mesec dana,17.2 -17.3, period koji smo poklonile jedna drugoj i koji smo ucinile da bude nezamenljiv. Svaki momenat nam je obema bio divan i bez obzira sto smo ustvari veci deo dana cutale, ali snekim ljudima je i tisina sasvim dovoljna, pogotovo kada osobu skontas i svaki tvoj odabir idemo levo, je ustvari isto sto i ona zeli.

A vreme u Indiji tece prebrzo ili je samo preuzbudljivo. Najdosadnije je sedeti uz internet i skupljati informacije.  One znaju kociti u sadasnjosti. A sadasnjost je tako divna, nesto sto malo ljudi zna da ceni i uopste poznaje moc sadasnjeg trenutka.

A ponekad kapiram ono pazljivo biraj sta zelis. Prva i jedina stvar koju sam zapisala o Indiji u rokovniku je Nagaland. I eto idem tamo sa covekom koga sam upoznala pre mesec dana i s kojim sam imala cetvorodnevno nerazdvojno putovanje. Ono kada upoznas osobu koja je svoj zivot namestila onako kako si ti oduvek sanjala plus svega ste neverovatno slicni.

I sve, ali bas sve u zivotu je tako prolazno.Kao sto reka svakim danom tece i odlazi, tako i zivot u svakom momentu se menja, prolazi i uci nas. Niko osim nas samih nas ne moze uciti o zivotu i nikoga ne treba pratit, vec samo ono u sebi, srce jedino.

Tako ja s tobom dobri moj super saradjujem. Upoznajem sebe na neki drugi nacin i pocinjem da prihvatam sebe onakvu  kakva sam. Valjda mi je ovaj put bio potreban da se stavim tamo gde pripadam i zahvalim se zivotu na svemu sto mi je dao i sto cini ono sto sam ja.

I pocinju da me umaraju pitanja mojih tkz drugara,a kako vidis sebe, dokle ces tako. Kada covek jednom otkrije moc slobode koja nam je data i nauci da upravlja sa njom uz divnu sadasnjost,zaista prestane da misli o sutrasnjici. Jer sutra ili sledeci zivot, nikad ne znas sta ce prvo da dodje.

I takoc divni dobri Univerzume hvala na svemu sto si mi pokazao. Ja sam jedno od tvoje dece, koje voli da bude zivo, srecno,slobodno…HVALA

Iz Cherrapunnji-a:

Mizoram – divan pocetak istrazivanja nepoznatog. Krenula ka novim avanturama i zastala u tribal seocetu,gde sam u plemenu boravila 2 noci.Predivno iskustvo dobrodoslice Mizu…Mesto divnih ljudi,drugacijih od Indijaca,pretezno Burmanci tj Mizuramci. Cisto je, ljudi nemaju lazne osmehe na licima,ali su predivni,gostoprimljivi. Hrana manje zacinjena, priroda planinska, putevi grbavi,ali su vozaci znacajnije bolji od Indije. Mesto gde se osecas kao na drugoj planeti, ususkana izmedju 3B drzave, izvan cele buke i galame, zagadjenosti i prevare.Mesto koje vredi istraziti, pre nego sto ga sistem prozdere, jer dolazi brzo i odnosi sve pred sobom. Ljudi su zabrinuti zbog pojave puteva i narusavanja Mizo kulture i cistote jedinstvenosti Mizurama.

U istrazivanju NE Indije tesko je zaobici Megalayu i upustiti se u istrazivanje njenih carolija. Svakako Cherrapunnji je mesto za koje sam saznala jos na Fixijevim casovima geografije i od tada imam jaku zelju i jasnu mastu da svakako zelim da ga posetim. I eto me, moc misli i maste je uspesno privedena ispunjenju, pronasla jedno od najlepsih mesta na zemlji i definitivno puno lepse od svih predhodnih. Stignes u njega i tek tada shvatis da to nije samo Cherrapunnji vec znatno vise. Okolni vodopadi, doline reka, dzungla, klima,klifovi i pecine…Sve to predstavlja deo okruzenja. Popijes prvo pivo sa partnerom trenutnog puta i shvatis kako je uzivanje u njemu sasvim drugacije,ako ga se uzelis…posle 2 meseca. Ukus mi je prijao vise nego ikada -  jaci ukus 8%,taman jedna flasa 0.6 sasvim dovoljno da se vece zavrsi. Cigarete donete iz Mizurama sa prirodnim duvanom, umotanim u bambus papir svakako cine posebnost veceri. Prvo pivo, prve cigarete…tako igra pocinje

A ustvari Cherrapunnji je samo usputna stanica,jer se tu nalazi najlepse mesto na svetu, a to svakako nije u naselju. Mesto udaljeno 15km busom, jos 3km stazom kroz predivnu dzunglu, srce kuca, sreca,osmeh. Konacno mesto bez ljudi, bez civilizacije, udaljeno od svega sto je Indija. Ulazak u dzunglu,nesto sto sam oduvek zelela – ispunjenje snova. I onda stignes u Nongriat, dostignes mesto gde si se uputio, i zapljusne te predivna energija mesta i ljudi koji su u njemu. Desetak slicnih tebi, dosli zbog istog biti daleko u prirodi…JUNGLE RETREAT…Mesto opustenicije, spavanju u izgorelom “hostelu” pokraj dvostrukog root bridga – FAIRY TALE.

I ljudi, i stene, i priroda, i kisa, i drva, i oluje, i sevanja, i boje, i zmije, i bazeni,i sve oko tebe je samo savrseno. Od prvog momenta se osecas tu ostajem nedelju dana – tako i jeste…Svakodnevno istrazivanje, pentranje po stenama, konacno ono sto volim, osmeh i ispunjenje. Previse ljudi, slusam ih, ali od lepote okruzenja sam nemocna da se opustim i prepustim pricama. Uzivam u sebi, ljudi su tu – slusas i ucis. Drugacije price od Evropskih putnika, putnici Azije. Saznas puno novih destinacija, mogucnosti, a zajednicki trenuci kuvanja pored vodopada, ispod stene uz oluju, zajednistvo, nesto sto svakako cini mesto puno carobnije. Leptiri svih boja, mostovi razlicitih oblika, velicina, bajkovito mesto u kojem ne mozes ni da mislis da ces biti. Potpuna zahvalnost…Ljubav

Vazno je u svemu ostati svoj i osluskivati. Svi smo tu putnici, trenutno zajedno i rastanci su neminovni. Ostvarila ovo sa predivnom osobom nalik sebi, ali vreme je za rastanak. Vreme je krenuti dalje, savrsenost svuda,ali je vreme za promenu, za nove stvari. Univerzum priprema nesto novo za mene, ja mu verujem… <3

Iz Darjeeling-a:

Najlepsa razglednica koju sam ikada videla, a i kako drugacije kada sam dostigla planine o kojima toliko godina unazad sanjam. Budim se sa pogledom na velelepni Mt. Kanchenchunga koji je po velicini III vrh sveta. A Darjeeling je grad koji me je zacarao. Na visini 2134m, drugacijih ljudi, pretezno Tibetanaca i Nepalaca, preukusne  ulicne hrane, jednostavno biti tu je cast i totalno uzivanje.

Dok sredjujem dozvolu za Sikkim, imam koji dan fore da se odmorim. Gradska pijaca je jedna od najlepsih pijaca Indije, ima dosta razlicite,jeftine garderobe, a cips domaci je svakako jedna od must eat things. Darjeeling je i jedan od gradova poznat po najkvalitetnijim cajevima,a crni caj se razlikuje po ceni – sve zavisi koji je po redu –berba.

I postaje mi drago sto konacno krecem na moj put, put koji mi predstoji narednih 5 nedelja. Zaista imam zelju da provedem sama, da uzivam za sebe i biram za sebe. Jer pored svega, svi smo mi sami na ovim putovanjima, susrecemo se i razilazimo,ali izbore koje pravimo treba da budu nasi. Lepo je deliti par dana sa nekim, ali ovakva putovanja zahtevaju i slobodu izbora, a to je ono sto je u nama i tek kada steknes samopouzdanje za putovanje bez ikoga, putovanje tek pocinje. Ona prava Indija, tvoji izbori, your own dealing with situations,. Nobody can choose for you,what is for you…

I posle 2 meseca konacno mislim da sam sposobna da vreme provedem u sopstvenim izborima, slobodna i sretna. Bitno je da znam sta zelim, imam jasnu sliku, imam mapu i imam 5 nedelja. Znam jedino da sutra je novi dan, da je svaki novi dan nova avantura i nova nepoznanica…

A Indija – velika, predivna i nepredvidiva, je svakako jedna velika skola, skola koja mi je draza od svih predhodnih skola, skola posle koje postajemo drugaciji ljudi, jer u svetu postoje 2 tipa ljudi, oni koji su bili u Indiji, i oni koji nikada nisu!!! A ja za sebe svakako mislim da je ovo tek pocetak,delic Indije, delic planete. Jedna stvar koju znam je da zelim da putujem, da zelim da istrazim ovu planetu, da cu da se vrtim oko nje koliko god mi to prija. Azija je svakako mesto na kojem zelim da provedem vise vremena, ali na moj ne turisticki nacin. Sva turisticka mesta su meni licno dosadna i drago mi je da sam sa njih sisla dok mi je jos bilo dobro.

I na kraju ko smo mi bez nasih prica? Svi smo samo prolaznici koji se sklapamo ponekad. Stvarajuci sopstvene price,stvaramo zivot…Svi mi imamo price, slicne ili razlicite nije vazno, sve je stvar izbora…Darjeeling i pogled na snezne Himalaye – mesto odakle nova prica pocinje…Hvala SVEMIRE , UNIVERZUME <3

LJUBAV, SLOBODA & MIR

I ETO KAD NEMAM KOME JA PISEM SEBI. PISEM DNEVNIK,SALJEM PISMA, RAZGLEDNICE. VOLIM DA PISEM , VOLIM DA POSTAR OBRADUJE SANDUCE NECIM DRUGIM OSIM RACUNIMA ZA STRUJU…A VI AKO ZELITE RAZGLEDNICE IZ NEKIH DALEKIH KRAJEVA PISITE MI,VOLITE SE I NIKADA SE NE PREDAJTE…LJUBAV JE KAD IMAS SKIM DA JE PODELIS, I STO VISE DA JE DAJES – VISE CES IMATI DA JE  DAJES!!!

Dozivljaj sebe kroz planine

“Nemaju svi oni koji odlaze na planinu neophodne kvalitete da je razumeju”

                          Julius Evola “Razmisljanje o vrhovima”

O cemu poceti,kako krenuti dalje…Toliko prica,spoznaja i saznanja cuci u mome srcu da treba odabrati na koju stranu poceti, ili se zapitati sa cime je sve ovo i zapocelo. Kada se desio preokret u glavi male devojcice koja je odbacila nametnute sisteme i krenula stazama duz provalija. Kada sam ukapirala da je adrenalin stvar koja nas jaca i koja od nas stvara ljude.

Mozda je sve zapocelo jos u ranim godinama,kada sam krenula da planinarim i zelja mi je jos tada bila da se popnem na sve planine ovoga sveta. Mesecno smo isli,setali i penjali se i jos nekako tada sam u tim turama videla oslobadjanje sebe, beg iz grada,od ljudi. Nije da ja ne volim ljude,ali nije ni da ih volim. Volim odabrane cudake skojima mogu da se smejem,a ovi ostali smeju se  meni. A planine i ljudi planina,ljubitelji planina su posebna sorta ljudi. Volim da kazem da covek koji se jednom popne na planinu tesko da ce snje ikada vise sici, jer planine  su same po sebi sam spoj neba i zemlje,i kada dostignete vrh sve je jedno. Dusa i telo postaju jedinstvo koje se pogledom siri po horizontu i vise nista nije vazno. Kada se dostigne vrh nema briga, nema razmisljanja, nema umora , samo cisto istinsko zadovoljstvo, tisina, nirvana. I uvek sam volela da imam svoje vreme na vrhovima, da osetim mocnu energiju planina, da dam zahvalnost planini sto mi je dospustila da je pobedim. A ljudi trce,cak i planinari, trkaju se ko ce prvi do vrha, ko ce prvi sa vrha. Nemaju vremena cak ni u toj cistoti.

Jedno od prvih jacih iskustava sam osetila  kada  sam se nocu  penjala na Rtanj i na samom vrhu docekivala Sunce. I kisa,i hladnoca,i vetar koji je bio skoro pa neizdrziv  sve je  nestalo  u momentu kada se  Sunce pocelo pojavljivati. Priroda se odjednom promenila,zacutala, kisa i vetar su stali,a ti sedis na vrhu i osecas onu energiju koja te ispunjava za jos jedan novi dan. Taj dan nisam to toliko duboko dozivela,kao sto sada 20 godina kasnije gledam na to,ali mi je to kao detetu ostalo kao jedno veliko iskustvo. Prilikom spustanja se beru cajevi I to predstavlja celokupno iskustvo,noc,jutro i bilja koje planina nesebicno daje.

Olimp,planina Bogova,Grcka. Odlucila sam na nju da se sama popnem u jednom danu od mora do gore. Imala sam svoj tempo. Kako sam krenula malo kasnije nego sto bi bilo pozeljno da se krene i stigne na vrh,ljudi koji su se spustali dole   su me upozoravali da ostanem u planinarskom domu i nastavim sutra,oblaci su se nakupili oko vrha i nije dobro da idem sama. Ne slusajuci price, brzim hodom sam odlucila da cu ja danas da se popnem na vrh i sednem 45min na njega.Magla je zaista bila svuda,a oblaci gusti oko Mitikasa. Poslednja deonica je penjanje uz vertikalu koju sam brzinski ispela,kao prava divokoza, i rukama i nogama,i na samih par koraka pred vrh Sunce. Imala sam osecaj kao da je samo mene cekalo da mi obasja poslednje korake ,da rascisti oblake i da mi pokloni 45min uzivanja. To je bio toliko jasan znak prirode i Sunca,da uspela si,stigla si i pobedila si. Jos uvek se lepo osecam i zahvalna sam kada se toga setim.

Sjaj Olimpa

I tako sam godinama izlaze iz drustva trazila u vrhovima,u miru i slobodi visina. Kada moras da se drzis za stene i rukama i nogama to predstavlja maksimalnu koncentraciju. I dok ti se telo umara od napora,um ti je odmoran i spreman za jos. Kada pobedis telesni umor uspeo si da pobedis deo sebe.I na planinama dok se penjem volim da cutim ,da se odvojim od ljudi,od grupe,da imam svoj tempo,svoj mir, da osluskujem ptice i sum sume, da uzivam u bojama i stenama. Volim da imam svoj tempo i zato sam posle godina idenja sa grupom po prirodi odlucila da to nije za mene,jer ja volim samocu.Samocu u prirodi,jer ti i priroda,planina ste tada jedno,i nikada ustvari nisi sam.

Za mene planinarenje nikada nije predstavljalo sport, tj mozda je to visi sport za one jace, fizicki i psihicki. Jer se na planinama covek otvara i tu se vidi kakav si drug,kakav si covek. To je jos jedan od razloga sto sam uvek volela da otkrivam ljude kada smo tamo negde, u visinama iznad oblaka,suoceni sa opasnosti,umorom,hladnocom,ali i srecom,cistocom…I sve te price koje znamo samo planine i mi, su price kojima uvek volim da se vracam,planinama i pricama na njima. Drugi je to sloj ljudi, u ravnicama zive svakojaki,ali u planinama samo cisti ljudi. To sam iskustvo stekla i u  Indiji takodje, gde sam se vise od mesec dana kretala samo po visinama iznad 2000m.n.v. I na tim mestima nisam imala niti jedno drugacije iskustvo osim iskrenosti,osmeha,ljubaznosti i otvorenosti. To covek ne moze da shvati,ne onaj koji planine ne poznaju.

U prodavnici Kashmirskih marama dok sam kupovala neki odevni predmet , na moje prebrojavanje kusura,covek mi je odgovorio: “Mozda je moja koza tamna,ali moja dusa je bela kao tvoja koza,ja sam sa planina,nemoj se bojati necu te prevariti”. I to je istina planinski ljudi su cistog srca,neiskvareni.

I tako vec godinama gde god da odem uvek tezim ka vrhovima, ka slobodi,ka dodiru neba s  pogledom na svet oko mene,da budem u oblacima blizu neba,u zagrljaju zemaljskog i beskonacnog. Kada je svet ispod tebe malen,kada je sve rasprseno po horizontu,kada se pogled pruza u nedogled, kada ti Sunce prija i miluje obraze,a vetar leprsa po kosi i kada osetis mir u srcu i dusi, znaj da si razumeo…razumeo si planinu!!!